Prva kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović rođena je nadomak Gornjeg Milanovca, u Srezojevcima, 14. januar 1788, a umrla 14. maja 1843. godine. Bila je žena kneza Miloša Obrenovića, a u istoriji je ostala upamćena kao veoma poštovana vladarka sa tužnom sudbinom.

Kneginja Ljubica potiče iz ugledne kuće Vukomanovića, jedne od najuglednijih porodica iz Srezojevaca, iz Rudničkog okruga, dok je knez Miloš pripadao siromašnoj porodici koja se u to doba bavila kalauženjem stoke.

Kada je Miloš želeo da oženi Ljubicu bio je na jednom nižem materijalnom i obrazovnom nivou, ali i u svakom drugom smislu. Zbog toga, najveći protivnik ovog braka bio je upravo Ljubicin otac Radoslav. Ipak, do venčanja je došlo nakon njegove smrti, svega 40 dana kasnije. Glavni posrednik udaje za Miloša Obrenovića bio je Nikola Milićević Lunjevica koji je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem, bratom kneza Miloša. Kum na venčanju koje se održalo 6. januara 1806. godine bio je vožd Karađorđe, stari svat Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Milićević Lunjevica.

Knez Miloš Obrenović/wikepedia

Početak braka Miloš i Ljubica provode u kući Milana Obrenovića u Brusnici. Nevesta se ponašala kao i sve žene tog perioda iz srpskih porodica, kuvala je, radila na imanju, brinula oko stoke i služila supruga za sofrom, za koju je sedala tek nakon što bi mu poljubila ruku, poslužila ga čašicom rakije i nakon čitanja molitve, jela sa njim. Kao i sve žene starog kova, oblačila se jednostavno, od nakita je nosila burmu i sat sa tankim lančićem. Zbog toga ju je natod prozvao  „velika gospođa“.

U vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, ostalo je zabeleženo da je kneginja za pojasom obavezno nosila dva pištolja. Od njih se odvojila tek 1820. godine. Poznat je događaj kada se u bici kod Ljubića koja se dogodila u Drugom srpskom ustanku, obratila ustanicima koji su krenuli u povlačenje rečima: „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“ što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila.

Odvažna i spremna na borbu, podnosila je svaki teret osim muževih preljuba. Zbog Miloševih neverstava, koja su bila sve više javna, i njene ljubomore često je bila i zlostavljana. Miloš je imao dve javne ljubavnice, Petriju i Stanku, koje su posebnu brigu zadavale Ljubici. Petriju je Miloš doveo iz harema, da služi kneginji, ali  vremenom, ona će sve više privlačiti kneževu pažnju. Privlačnost je bila toliko jaka da su u jednom trenutku počeli da žive zajedno. Pošto se sve otvorenije među narodom pričalo da će Petrija postati zvanična knezova supruga, Ljubica se 1819. godine, uputila u staru kuću u Crnuću, da ispita o čemu se radi i tamo zatekla Petriju kako namešta krevete.

Posle kraće prepirke između kneginje i ljubavnice, Ljubica uzima muževljev pištolj koji joj je bio pri ruci i ubija Petriju. Čuvši to knez miloš se jako rasrdi, toliko da je krenuo da ubije zakonitu suprugu. U toj nameri zaustavili su ga kneginjini rođaci pretnjom da će podići ustanak, ali i saznanje da je Ljubica trudna. Činjenica da je Ljubica u oktobru 1819. godine rodila prvog naslednika Milana, umirilao je besnog Miloša.

Kneginja Ljubica i knez Mihailo/wikepedia

Iz veze sa Petrijom, Miloš je imao ćerku Veliku, koju će Ljubica uzeti u svoj dom i gajiti je sa svojom decom, kao svoju ćerku. Na žalost, u to doba deca su često umirala od dečijih bolesti, pa će ona kao i još jedna Ljubičina ćerka, u vrlo kratkom razmaku, preminuti jedna za drugom od boginja.

Zbog sve povoljnijih uslova za dobijanje autonomije Srbije, porodica Obrenović se, zbog kneževih neophodnih pregovora i uticaja na Portu, seli u Beograd. U konaku kneginje Ljubice, knez Miloš je smestio ženu i decu, dok je on sebi izgradio rezidenciju na Topčideru. Razlog ove odluke jeste ta što Miloš i Ljubica nisu živeli zajedno od 1825. godine, od Đakove bune. Dolaskom u Konak, kneginja se potpuno posvećuje vaspitanju i obrazovanju svoje dece. Od osmoro dece, četvoro je rano umrlo, a kada je sahranila i sina Milana, samo 26 dana nakon što je došao na vlast, crninu više nije skidala.

Pomagala je umetnike i intelektualce, koji su joj dolazili, a jedan od najvećih prijatelja njihove porodice bio je Vuk Karadžić, prema kome je bila široke ruke i koji joj je ostao privržen do samog kraja. U dom su dolazili Joakim Vujić i Dimitrije Davidović, čije je radove finansijski pomagala, a zna se da je materijalnu pomoć pružala Iliji Čarapiću, sinu Vase Čarapića, ali i ženi Nauma Ička.

Konak kneginje Ljubice u beogradu/wikepedia

Međutim, koliko su je voleli u narodu, najbolje govore reči Boa-Le-Konta koji je jednom prilikom rekao: „Srbi duboko cene svoju kneginju, i kad bi njen muž slučajno umro, drži se, da bi javno mišljenje predalo Gospođi Ljubici namesništvo kneževsko.“

Bez obzira na razdvojenost od „sat jahanja“, knez je često boravio u Konaku, gde je imao i svoju sobu i Divan han gde je primao zvanice, obavljao sastanke, dogovarao poslove.

Knjeginja Ljubica sa sinom Mihailom, nakon pada sa vlasti, 1942. godine napušta Srbiju i odlazi u Novi Sad. ubrzo nakon dolaska, već početkom 1843. godine kneginjino zdravlje se ozbiljno narušava. Poslednje dane provela je okružena svojom decom. Mnogo je patila zbog saznanja da će umreti izvan teritorije svoje otadžbine, a u poslednjoj prepisci sa knezom Milošem ostalo je sačuvano pismo u kojem se kajala zbog svojih grehova:

"Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta. Grešna druga, šta učinih?..."

manastir Krušedol/wikepedia

Kneginja Ljubica Obrenović preminula je 14. maja 1843. godine u Novom Sadu, tadašnja Austrougarska.  Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

M.Đurić