Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. (po novom kalendaru). Školovao se u Hotinu u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića i Jovanke Milovanović. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja (sva trojica umrli kao deca), Petra. Sa roditeljima je,  sa nepunih sedam godina živeo u izgnanstvu najpre u Austriji, a potom u Rusiji.

Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihaila Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju. Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta kneza Mihaila.

Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog „Turskog ustava“ iz 1838. i abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica u Kragujevcu (1853. g), unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

U Mađarskoj revoluciji 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao knez Aleksandar Karađorđević. U vreme kneza Aleksandra donet je 1844. godine nacionalni plan „Načertanije“ ministra spoljnih poslova Ilije Garašanina.

U unutrašnjoj politici, knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Državnog saveta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je iznudila njegovu abdikaciju. Knez Aleksandar je pre kraja zasedanja Svetoandrejske skupštine prešao u Austriju. Posle abdikacije kneza Aleksandra na presto Srbije se vratio Miloš Obrenović.  Svetoandrejskoj skupštini je prethodila Tenkina zavera, nazvana po predsedniku Državnog saveta Stefanu Stefanoviću Tenki. Loše organizovana, nije uspela, ali je izazvala strahovite posledice po obe strane. Glavni učesnici u zaveri su prvo bili osuđeni na smrt, a potom pomilovani od strane kneza.

Posle silaska sa kneževskog trona, knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (današnja Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihaila obezbedio novac i oružje. Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević. Ugarska vlada je uhapsila kneza Aleksandra Karađorđevića. Proveo je godinu dana u zatvoru, a ceo sudski proces je trajao tri godine. Januara 1871. godine Aleksandar Karađorđević je osuđen na osam godina robije. U junu iste godine vrhovni sud u Pešti ga je oslobodio zbog nedostatka dokaza. U Beogradu je osuđen na dvadeset godina robije u odsustvu.

Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. godine (po novom kalendaru), a sahranjen je u Beču gde mu je grob oskrnavljen a lobanja ukradena 1911. godine. Lobanja je uskoro pronađena na groblju u jednom žbunu, a posmrtni ostaci Aleksandra i žene mu Perside su preneseni 22. decembra 1911. (po julijanskom kalendaru) u zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu. Odlikovan je visokim otomanskim odlikovanjima, Ordenom dostojanstva za ratne zasluge i Velikim ordenom slave.U Brestovačkoj banji se nalazi Dvorac kneza Aleksandra Karađorđevića. Iza sebe je ostavio dva miliona forinti, od čega je 38.000 zaveštao fondu kneza Aleksandra Karađorđevića namenjenom za školovanje Srba iz Stare Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Deo novca je namenio Matici srpskoj, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i crkvi u Topoli. 

Korišćena literatura: Nebojša Jovanović, Knez Aleksandar Karađorđević, Beograd 2010