Cela Evropa je u novembru 1914. godine očekivala kapitulaciju Srbije. Srbija je bila otpisana. Jedan čovek je uzeo stvar u svoje ruke i poveo srpsku vojsku u pobedu na Kolubari. Taj čovek je bio Živojin Mišić. Njegov moto je bio: «Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!

Živojin Mišić je rođen 7. jula 1855. godine u selu Struganiku kod Valjeva kao trinaesto dete. Još od šeste godine bio je čobanin. Čuvao je najčešće ovce i koze, ređe goveda i svinje. Govorio je da onaj koji nije čuvao koze ne zna šta su to jadi i nevolje.

Prvo „vatreno krštenje“ Živojinu Mišiću su bili Srpsko-turski ratovi. Učestvovao je u bitkama kod Kreveta, Đunisa i Velikog Šiljegovca. Istakao je veliku hrabrost i požrtvovanost Šiljegovčana. Kada je kruševački bataljon došao do Velikog Šiljegovca,u  tom bataljonu skoro čitava četa vojnika je bila rodom iz Velikog Šiljegovca. Kada su došli do prednje ivice sela, Šiljegovčani se zaustaviše i otvoriše paljbu na Osmanlije, koji su se zaustavili prema njima. Ostali delovi srpske vojske levo i desno od sela su polako odstupali. Osmanlije su nekoliko puta preduzimali juriše da bi Šiljegovčane oterali, ali se Šiljegovčani nisu pomerili ni stope od mesta gde su se nalazili. Pukovnik Horvatović je uzaludno trubom komandovao odstupanje - Šiljegovčani nisu želeli ni da čuju. Osmanlije su jačim masama počeli opkoljavati selo, o čemu su upućeni ordonansi obavestili četu Šiljegovčana i tek su tada oni počeli odstupati, braneći se uporno iz svake kuće, dok nisu bili prinuđeni da izađu iz sela. Živojin Mišić je bio zadivljen junaštvom Šiljegovčana i njihovu borbu je posmatrao suznim očima. Za vreme rata sa Bugarskom 1885. godine, Živojin Mišić je iako bolestan odbio da preda bataljon i ode na lečenje ovim rečima: «Bataljon neću da predajem u ovo vreme! Možete da mi ga oduzmete samo silom oružja».U drugom Srpsko-turskom ratu Živojin Mišić je bio komandant čete u Valjevskoj brigadi I klase. Ona je bila upućena na Javorski front.Posle prelaska granice krenula je na Kladnicu. Mišićeva četa je određena da bude prethodnica. Razbili su Turke u prvom sudaru i krenuli na Sjenicu. Pod pretnjom Austro-ugarske, srpska vojska je morala da se zaustavi. Mišić je uvek isticao da je srpski seljak bistar, okretan, hrabar, da odlično shvata svoje dužnosti prema otadžbini, ali da ga treba obučiti, dobro naoružati i voditi u borbu pod komandom školovanih starešina. Kao izrazito talentovan, sposoban i moralan oficir, stekao je naklonost i kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića. Bio je imenovan za ađutanta kralja Aleksandra, što je izazvalo zavist kod mnogih oficira. Bio je odabran da prati kralja Aleksandra na Olimpijskim igrama u Atini. 

Živojin Mišić je više puta penzionisan. Prvi put je to bilo 4. marta 1904. godine. Nije bio voljen od strane oficira zaverenika koji su učestvovali u Majskom prevratu, jer je  bio obrenovićevac. U tom periodu su ga svi izbegavali, čak i njegovi đaci. Od svoje penzije izdržavao je šestoro dece. Uz pomoć jednog štampara objavio je knjigu «Strategija» od koje je zaradio 20.000 dinara. Udružio se sa dvojicom prevremeno penzionisanih oficira i nabavio novu štamparsku mašinu iz Nemačke. Znatan deo novca zarađen od prodaje knjiga uložio je u mašinu, ali im je posao propao jer su ih mušterije izbegavale. Zbog toga je Mišić ponovo zapao u nemaštinu.

Vraćen je u službu 1909. godine. Postavljen je na mesto pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. U Balkanskim ratovima bio je desna ruka vojvode Radomira Putnika. Kada su se ratovi završili ponovo je penzionisan.Kao razlog za njegovo penzionisanje navedeno je da je on kriv za stradanje vojnika prilikom albanske pobune 1913.godine.  Posle Kumanovske bitke bio je unapređen u čin generala.

Posle Sarajevskog atentata ponovo je vraćen u službu i ponovo je postavljen za Putnikovog pomoćnika u Vrhovnoj komandi.

U jeku najveće krize na frontu 1914. godine, Mišić je postavljen za komandanta Prve armije umesto ranjenog Petra Bojovića. Protivno uputstvima Vrhovne komande, on je povukao jedinice sa Suvobora, odmorio ih i spremio za protivofanzivu. Odlučivši se za sudbonosnu odbranu, Srbija je u borbu poslala đake, podoficire iz vojne škole u Skoplju, čuvenih 1300. kaplara. Odlučujuća bitka odigrala se na planini Suvobor i reci Kolubari. U Direktivi Vrhovne komande 16. decembra 1914. godine, stajalo je da je „neprijatelj potučen, rastrojen i pobeđen  i definitivno oteran sa naše teritorije“ U Kolubarskoj bici, zahvaljujući Živojinu Mišiću srpska vojska je pobedila austrougarsku i stekla veliku slavu. Posle Kolubarske bitke, Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode. Za vreme Trojne ofanzive Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske protiv Srbije 1915. godine sa svojom Prvom armijom spreči austrougarske trupe sa zapada i nemače i bugarske sa severa i istoka da zatvore obruč oko glavnine srpske vojske. Na sednici održanoj 29. oktobra 1915. u Kruševcu, srpska vlada je donela odluku «da se ima izdržati do kraja u dosadašnjoj politici». Doneta je odluka da se vojska povuče preko Albanije i dođe do Krfa,  Odbijen je nemački zahtev za kapitulaciju. Sabijena na Kosovu i Metohiji, srpska vojska je imala tri mogućnosti: da kapitulira, da krene u protivofanzivu ili da se povlači preko Albanije. Poslednjeg dana novembra i prvog dana decembra, četiri srpska komandanta- Mišić, Stepanović, Šturm, Živković su raspravljali o tome u Peći. Odbijen je Mišićev predlog da Stepanović preuzme Vrhovnu komandu umesto obolelog Putnika i da se krene u ofanzivu ili sklopi separatni mir.Posle oporavka na Krfu i u Francuskoj, u septembru 1916. godine, Mišić je ponovo vraćen na čelo Prve armije i učestvovao u bitkama kod Gorničeva na Crnoj reci i kod Bitolja. U leto 1918. godine postavljen je za načelnika Štaba Vrhovne komande. Pod njegovom komandom, srpska vojska je probila Solunski front i naterala Centralne sile na potpisivanje bezuslovne kapitulacije.  Mišić je njihovim predstavnicima  u oslobođenom Beogradu diktirao uslove bezuslovne kapitulacije 13. Novembra 1918. godine. Tokom 1919. i 1920. godine sprečio je pohlepne susede da obuzimaju teritorije koje je srpska vojska oslobodila u ratu. Austrija je pokušala u aprilu 1919. godine da oduzme Sloveniju. Mišić je energično reagovao. Ne pitajući vladu, on je naredio da se četrnaest bataljona sa artiljerijom iz srpske Prve armije uputi u Sloveniju i za deset dana je austrijska vojska bila potpuno poražena, a srpska vojska je zauzela celu Korušku. Ali je to bilo uzalud s obzirom da su koruški Slovenci glasali na referendumu za ostanak u Austriji.

 Vojvoda Živojin Mišić je znao da su se Hrvati u austro-ugarskim uniformama ogorčeno borili protiv Srbije i posle povratka iz Splita gde je otišao da proveri raspoloženje Hrvata prema stvaranju nove države i posle toga je podneo izveštaj kralju Aleksandru u kome mu je objasnio zbog čega ne treba ulaziti u državu sa Hrvatima.

Živojin Mišić je umro 21.januara 1921. godine u Beogradu. Sahranjen je uz najviše državne počasti. 

Nikola Milenković