„…Al heroju Topolskome, Karađorđu besmrtnome,
Sve prepone na putu bijehu, k cilju dospe velikome...
Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši...
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši...“

                    Sveti Petar II Petrović Njegoš, Tajnovidac

Priča o Voždu je priča o slobodi. Naš sagovornik o liku i delu i pre svega simbolici Vožda Karađorđa je Stevan Stefanović, sveštenik.

Šta je to sloboda? Kako danas savremeni čovek razume slobodu? 

-    Vidimo da se u različitim kulturama, u različitim sredinama, i u različitim narodima, sloboda shvata različito. Najčešće je tumačimo kao slobodu izbora: kada biramo između dve mogućnosti, između dva puta, mi smo samo naizgled slobodni, jer su nam oba puta spolja nametnuti. U hrišćanstvu, slobodu tumačimo onako kako ju je protumačio Dostojevski u romanu "Braća Karamozovi". Ovde se sloboda posmatra kroz konkretnu Ličnost, odnosno kroz ljubav. Ljubav je sloboda i sloboda je ljubav. Ovakvo shvatanje slobode vrhuni u Hristovoj žrtvi, jer nas Hristos oslobađa od smrti, koja je degradacija ličnosti i najveći atak na ljubav i slobodu. 

Treći način shvatanja slobode je onaj način koji je svojstven bio našim precima.  Ona se ogleda u delatnosti Svetog Save, u Kosovskom zavetu, u Karađorđevom ustanku, i u velikim bitkama dvadesetog veka. Naši su dedovi želeli da sami odlučuju o svom životu, i o svojoj sudbini. Oni su želeli da žive kao svoji na svome, da sami sebi biraju vođe i kraljeve, episkope i patrijarhe.

Na Sretenje Gospodnje 1804. počeo je Prvi srpski ustanak, ili Karađorđev rat, kako su ga zvali savremenici. Na zastavama ustanika nalazile su se slike i ikone Stefana Prvovenčanog. Ovo je za ustanike bilo veoma važno, time su želeli da pokažu da njihova buna nije samo buna protiv dahija, već početak srpske revolucije, početak obnavljanja naše srednjovekovne kraljevine, čiji je najbolji simbol, simbol državnosti, bio upravo Stefan Prvovenčani.

Karađorđe u sećanju: kolektivno kajanje zbog ubistva

-    Karađorđe je u našem kolektivnom nesvesnom, uz Svetog Savu i kneza Lazara, verovatno najznačajnija figura. U sebi sadrži snagu drevnih vitezova, ali i duhovne karakteristike pravog vožda. Kao vojskovođa i ratnik, stoji rame uz rame sa Milošem Obilićem. Rođen je za Đurđic, na žalost istoričari se ne slažu tačno koje godine, verovatno s kraja pedesetih godina 18. veka. Sveti Đorđe, čije je ime poneo, odredio je njegovu sudbinu, učinivši ga i ratnikom, i mučenikom...

Sveštenik Stevan ilustrovao nam je mučeništvo Vožda Karađorđa i jednom savremenom pričom:

-    Kada je 1987. godine snimana scena ubistva Karađorđa u seriji „Vuk Karadžić" u Radovanjskom lugu, ljudi su ljubili ruku glumcu Marku Nikoliću i plakali. Oko rekonstruisane kolibe Dragića Vojkića, po rečima Đorđa Kadijevića, reditelja, okupilo se nekoliko hiljada gledalaca, u jednoj izuzetno emotivnoj sceni, svi su plakali, glumac Marko Nikolić je plakao, kao i čitava filmska ekipa. Ljudi su osećali kajanje. Imali su svest da je tu učinjeno nešto jako loše, nešto tragično, što je obeležilo na negativan način dalju srpsku istoriju, ali i voždove ubice

Slom ustanka

Slom ustanka desio se jer je Rusiju napao Napoleon, i Rusija je bila prinuđena da se povuče iz rata sa Turskom, pismeno se obavezavši da će se Turska uprava vratiti u Srbiju. Potpisan je mir u Bukureštu, osma tačka odnosila se na Srbiju. Mi smo odbili taj mir, a Turska se sa svom svojom silom sručila na Srbiju. Trećina ljudi u Srbiji biva ubijena u turskoj odmazdi. 

Trećeg oktobra 1813. iz Beograda Karađorđe odlazi u Zemun sa mitropolitom Leontijem i ruskim diplomatom, koji su ga nekoliko poslednjih meseci nagovarali da napusti zemlju. Reke izbeglica sa Karađorđem prelazi Savu i Dunav, u Srem i južni Banat, preko sto pedeset hiljada ljudi... Samo u jednom danu u Beogradu, prodato je u roblje 1800 žena i mladih devojaka. Pedest devojaka, predviđenih za transport u neki od harema, tada se hvata za ruke i skače u Moravu, odlučivši da je bolje da stradaju u valovima reke, nego da služe tuđinima kao ljubavnice u haremima. Zabeleženo je da se po srpskim varošicama i gradovima od leševa nije moglo prolaziti.
Vožd Karađođe u emigraciji provodi nepune četiri godine. 

-    Kao što znamo, Karađorđe je po naredbi kneza Miloša ubijen u noći između 25. i 26. jula, a njegova glava poslata je sultanu u Carigrad. Velike sile nisu dozvolile stvaranje balkanskog saveza, Miloš Obrenović i Vujica Vulićević su po rečima istoričara Ekmečića iskorišćeni za ubistvo Vožda. Danas znamo da je Karađorđe, pri inicijaciji u redove Heterije, dao zakletvu da će se on do smrti, kao i njegovi naslednici, boriti za oslobođenje od Turaka  i ujedinjenje balkanskih naroda.

Ova zakletva ispunjena je u Prvom balkanskom ratu, kada je regent Aleksandar Karađorđević, Karađorđev praunuk formalno komandovao Prvom armijom, a knez Arsen Karađorđević, brat kralja Petra i Karađorđev unuk predvodio srpsku konjicu, pripoveda nam sagovornik.

Stevan Stefanovićrođen je 1982.godine u Paraćinu gde je završio Gimnaziju a svoje obrazovanje nastavio je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dipliomirao sa najvišom ocenom braneći rad na temu „Molitveno pokajna katiheza u delima F. M. Dostojevskog“.

Posle 12 godina rada i proučavanja autor je teološke studije „Bogoslovlje Dostojevskog“. Autor je knjige za decu „Priče o zmaju sa Rtnja“ i dobitnik plakete Skupštine opštine Lapovo. Stevan je paroh crkve u Svilajncu.

Direktorka biblioteke „Slovo“ u Lapovu,  Danijela Vulićević, književnica i pisac za decu, za naš medijski projekat o Karađorđu i predanjima u Šumadiji izdvojila je izuzetno nadahnutu pesmu: 

Danijela Vulićević
   
             

  JEDINA BRAZDA      

                              „Turci se bore za gospodstvo, a Srbi da danu dušom.“
                                                                                 Karađorđe

U onim bakinim cvetnim  maramama u Pinosavi
U onom ptičjem milozvučju u Adrovcu
U Slovu Božjem u Viševcu
Što prosijava kroz praskozorje
I ispraća dan u suton,
Preko krošnji tvoje etno-kuće
U svim selima do Topole
Preko oranica i Jasenice,
Pa sve do Orašca, 
Sve do temelja naše državnosti,
Pronosi se ljubav prema brazdi
Ponos srpski i srbijanski
Prkos ljudski i slobodarski.
Svi smo Karađorđe.
Poneki hrabri, poneki slabi
Stasiti, kože obeležene suncem
Nežni i bledi, knjiški moljci,
Svi smo Karađorđe.
U blagostanju, da danemo dušom
Nakon borbe koju si najpre ti
Na plećima svojim poneo
Za večnost, za decu našu,
Za Srbiju.

S.G.

„Projekat "Karađorđe i predanja u Šumadiji“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”