Књижевник Слободан Данко Поповић рођен је у Аранђеловцу 19. августа 1928. године, а умро 7. августа 2009. у Београду. Био је потомак чувеног проте Атанасија који је 1804. године заклео Карађорђа и српске устанике.

Основну школу и Гимназију завршава у родном Аранђеловцу, након чега уписује Правни факултет у Београду. После завршених студија запошљава  се у  Министарству одбране Републике Србије у Одељењу војног архива. 

Иако по образовању правник, по занимању је био и остао запамћен као најпознатији српски прозни и драмски књижевник. Аутор је више романа, књига приповедака и есеја, радијских и филмских сценрија, од којих је најпознатији роман „Књига о Милутину“.

Почетком шездесетих година прошлог века почео је да објављује приче и пише романе, књиге приповедака „Свечаности“ (1962), „Кукурек и кост“ (1976), романе „Чарапићи“ (1969), „Официри“ (1979), „Кућа Лукића“ (1980), прича о празним српским селима и расејању, „Књига о Милутину“ (1984), „Господари“ (1985), „Удовице“, „Свињски ујед“, „Конак у Каргујевцу“, есејистику и публицистику – „Време лажи“, „Догађања и привиђења“, „Неспокојни“, „На крсту и раскршћу“, „Сеобе старе и нове“, „Божури и трње – Монографија о породици Џелетовић“, а последње објављена је „Четири ветра – писма пријатељу у Торонту“ (2004). Аутор је више радијских драма и филмских сценарија – „Чај од липовог дрвета“, „Хајдук“  Александра Петковића, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића, а најзапамћенија остала је телевизијска драма „Карађорђева смрт“ Телевизије Београд из 1984. године. По тексту романа „Конак у Крагујевцу“ изведена је и позоришна представа.

Као најаутентичнији писац Шумадије, у делима је спојио  ратнике, државнике, уметнике и писце родног краја.

Данко Поповић добитник је признања „Стражилово“, „Исидора Секулић“, Смотре уметности „Мермер и звуци“ и „Стефан Првовенчани“, која се додељује за трајни допринос националној култури. Народни музеј у Аранђеловцу установио је 2011. године књижевну награду „Данко Поповић“ која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под Данковом липом” за најбољу књигу прозе на српском језику.

На вечни починак, у порти Буковичке цркве, испратио га је велики број поштовалаца, академика, књижевника, културних и јавних радника, Њихова Височанстава принц Владимир и принцеза Бригита, Матија Бећковић, Добрица Ерић, Вук Драшковић, Војислав Коштуница и друге личности јавне и политичке сцене Србије, опело су служили Митрополит црногорско - приморски Амфилохије и Епископ шумадијски Јован са свештенством.

Љ.Марковић