Илија Хаџи - Милутиновић Гарашанин рођен је у селу Гараши надомак Аранђеловца 28. јануара 1812. а умро 22. јуна 1874. године у Гроцкој код Београда. У историји је остао упамћен као водећи српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља који су 1842. године збацили кнеза Михаила Обреновића, творац Начертанија, организатора поштанске службе, оснивачем пољопривредне школе, војне академије и фабрике оружја. У дугогодишњем раду био је одговоран за  полицију, војску, саобраћај, цивилно чиновништво и образовање. 

Породица имућног трговаца Хаџи Милутина Савића порекло вуче из брдског места Бјелопавлића у Црној Гори, а по доласку у село Гараши сину Илији додељује ново презиме Гарашанин. Основно образовање стиче у породичној кући подучаван од приватних учитеља, а потом усавршавање наставља у Земуну у грчкој школи и Ораховцу где је изучио немачки језик. По завршетку школовања враћа се у родне Гараше где оцу помаже у трговини све до 1837. године када га кнез Милош Обреновић узима у државну службу и поставља на место цариника у селу Вишњица, а потпом и у Београду. По увођењу регуларне војске, кнез Милош га поставља на место пуковника, а након погибије оца и брата у сукобима против  кнеза Михајла 1842. године бива постављен на место помоћника министра унутрашњих послова. По одласку из земље министра Вучића 1943. Гарашан заузима његово место и остаје на том положају до 1952. године.

У богатој политичкој каријери остао је упамћен као један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Заслужан је за стварање полиције у Србији и бирократског начина управе. У унутрашњој политици био је изразито конзервативан, док је у спољној био широких погледа што је доказао у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе. На место кнежевог представника постављен је 1852. и то место задржава до пролећа наредне године када Русија на формалан начин захтева од Србије да га уклони због његових намера да државу веже за западнсе силе, а нарочито Француску. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против кнеза. У борби против Карађорђевића помоћ је тражио у Француској и Порти, али и у Русији.

Након Етем-пашине мисије, почетак 1858. године, постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. У Владу је ушао са намером да обори кнеза прикупљајући што већи број противника у Скупштини, за шта је касније оптужен да је хтео да преузме престо. 

Пошто је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића да да оставку, кнез моли Гарашанина да га одвезе у град Турцим, што овај и чини. Без његовог знања, Скупштина поново успоставља династију Обреновића. По повратку кнеза Милоша, Илија се држи састране, а по доласку Михајла на престо 1861. године Илија заузима место  председника Министарског Савета и министра иностраних послова и од тада се бави искључиво питањима спољне политике.

биста у Гроцкој

Михајлову идеју о рату против Турака прихватио је оберучке настојоће да склопи споразуме са суседном Црном Гором и Грчком, али и да уједини цео Балкан у овој борби. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Пошто се изразито противио Михајловој женидби са рођаком Катарином Константиновић, отпуштен је са места министра 1867. године, а таквој кнежевој одлуци Русија се оштро противила. Када је 1868. године кнез Михајло Обреновић убијен, Илија Гарашанин предузима све мере одржавања реда.

Током каријере борио се за формирање велике југословенске државе, једине која би могла да одржи самосталност и независност од Аустрије и Русије. Иза себе је оставио велику збирку политичких преписки. Последње године живота Илија Хаџи - Милутиновић Гарашанин провео је на свом имању у Гроцкој удаљен од политике.

школа у Аранђеловцу

У част његове личности основна школа у Аранђеловцу и Гроцкој, као и библиотека носе име Илија Гарашанин.

Љ.Марковић

фото: википедиа