Цела Европа је у новембру 1914. године очекивала капитулацију Србије. Србија је била отписана. Један човек је узео ствар у своје руке и повео српску војску у победу на Колубари. Тај човек је био Живојин Мишић. Његов мото је био: «Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!

Живојин Мишић је рођен 7. јула 1855. године у селу Струганику код Ваљева као тринаесто дете. Још од шесте године био је чобанин. Чувао је најчешће овце и козе, ређе говеда и свиње. Говорио је да онај који није чувао козе не зна шта су то јади и невоље.

Прво „ватрено крштење“ Живојину Мишићу су били Српско-турски ратови. Учествовао је у биткама код Кревета, Ђуниса и Великог Шиљеговца. Истакао је велику храброст и пожртвованост Шиљеговчана. Када је крушевачки батаљон дошао до Великог Шиљеговца,у  том батаљону скоро читава чета војника је била родом из Великог Шиљеговца. Када су дошли до предње ивице села, Шиљеговчани се зауставише и отворише паљбу на Османлије, који су се зауставили према њима. Остали делови српске војске лево и десно од села су полако одступали. Османлије су неколико пута предузимали јурише да би Шиљеговчане отерали, али се Шиљеговчани нису померили ни стопе од места где су се налазили. Пуковник Хорватовић је узалудно трубом командовао одступање - Шиљеговчани нису желели ни да чују. Османлије су јачим масама почели опкољавати село, о чему су упућени ордонанси обавестили чету Шиљеговчана и тек су тада они почели одступати, бранећи се упорно из сваке куће, док нису били принуђени да изађу из села. Живојин Мишић је био задивљен јунаштвом Шиљеговчана и њихову борбу је посматрао сузним очима. За време рата са Бугарском 1885. године, Живојин Мишић је иако болестан одбио да преда батаљон и оде на лечење овим речима: «Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете да ми га одузмете само силом оружја».У другом Српско-турском рату Живојин Мишић је био командант чете у Ваљевској бригади I класе. Она је била упућена на Јаворски фронт.После преласка границе кренула је на Кладницу. Мишићева чета је одређена да буде претходница. Разбили су Турке у првом судару и кренули на Сјеницу. Под претњом Аустро-угарске, српска војска је морала да се заустави. Мишић је увек истицао да је српски сељак бистар, окретан, храбар, да одлично схвата своје дужности према отаџбини, али да га треба обучити, добро наоружати и водити у борбу под командом школованих старешина. Као изразито талентован, способан и моралан официр, стекао је наклоност и краља Милана и краља Александра Обреновића. Био је именован за ађутанта краља Александра, што је изазвало завист код многих официра. Био је одабран да прати краља Александра на Олимпијским играма у Атини. 

Живојин Мишић је више пута пензионисан. Први пут је то било 4. марта 1904. године. Није био вољен од стране официра завереника који су учествовали у Мајском преврату, јер је  био обреновићевац. У том периоду су га сви избегавали, чак и његови ђаци. Од своје пензије издржавао је шесторо деце. Уз помоћ једног штампара објавио је књигу «Стратегија» од које је зарадио 20.000 динара. Удружио се са двојицом превремено пензионисаних официра и набавио нову штампарску машину из Немачке. Знатан део новца зарађен од продаје књига уложио је у машину, али им је посао пропао јер су их муштерије избегавале. Због тога је Мишић поново запао у немаштину.

Враћен је у службу 1909. године. Постављен је на место помоћника начелника Главног генералштаба. У Балканским ратовима био је десна рука војводе Радомира Путника. Када су се ратови завршили поново је пензионисан.Као разлог за његово пензионисање наведено је да је он крив за страдање војника приликом албанске побуне 1913.године.  После Кумановске битке био је унапређен у чин генерала.

После Сарајевског атентата поново је враћен у службу и поново је постављен за Путниковог помоћника у Врховној команди.

У јеку највеће кризе на фронту 1914. године, Мишић је постављен за команданта Прве армије уместо рањеног Петра Бојовића. Противно упутствима Врховне команде, он је повукао јединице са Сувобора, одморио их и спремио за противофанзиву. Одлучивши се за судбоносну одбрану, Србија је у борбу послала ђаке, подофицире из војне школе у Скопљу, чувених 1300. каплара. Одлучујућа битка одиграла се на планини Сувобор и реци Колубари. У Директиви Врховне команде 16. децембра 1914. године, стајало је да је „непријатељ потучен, растројен и побеђен  и дефинитивно отеран са наше територије“ У Колубарској бици, захваљујући Живојину Мишићу српска војска је победила аустроугарску и стекла велику славу. После Колубарске битке, Живојин Мишић је унапређен у чин војводе. За време Тројне офанзиве Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске против Србије 1915. године са својом Првом армијом спречи аустроугарске трупе са запада и немаче и бугарске са севера и истока да затворе обруч око главнине српске војске. На седници одржаној 29. октобра 1915. у Крушевцу, српска влада је донела одлуку «да се има издржати до краја у досадашњој политици». Донета је одлука да се војска повуче преко Албаније и дође до Крфа,  Одбијен је немачки захтев за капитулацију. Сабијена на Косову и Метохији, српска војска је имала три могућности: да капитулира, да крене у противофанзиву или да се повлачи преко Албаније. Последњег дана новембра и првог дана децембра, четири српска команданта- Мишић, Степановић, Штурм, Живковић су расправљали о томе у Пећи. Одбијен је Мишићев предлог да Степановић преузме Врховну команду уместо оболелог Путника и да се крене у офанзиву или склопи сепаратни мир.После опоравка на Крфу и у Француској, у септембру 1916. године, Мишић је поново враћен на чело Прве армије и учествовао у биткама код Горничева на Црној реци и код Битоља. У лето 1918. године постављен је за начелника Штаба Врховне команде. Под његовом командом, српска војска је пробила Солунски фронт и натерала Централне силе на потписивање безусловне капитулације.  Мишић је њиховим представницима  у ослобођеном Београду диктирао услове безусловне капитулације 13. Новембра 1918. године. Током 1919. и 1920. године спречио је похлепне суседе да обузимају територије које је српска војска ослободила у рату. Аустрија је покушала у априлу 1919. године да одузме Словенију. Мишић је енергично реаговао. Не питајући владу, он је наредио да се четрнаест батаљона са артиљеријом из српске Прве армије упути у Словенију и за десет дана је аустријска војска била потпуно поражена, а српска војска је заузела целу Корушку. Али је то било узалуд с обзиром да су корушки Словенци гласали на референдуму за останак у Аустрији.

 Војвода Живојин Мишић је знао да су се Хрвати у аустро-угарским униформама огорчено борили против Србије и после повратка из Сплита где је отишао да провери расположење Хрвата према стварању нове државе и после тога је поднео извештај краљу Александру у коме му је објаснио због чега не треба улазити у државу са Хрватима.

Живојин Мишић је умро 21.јануара 1921. године у Београду. Сахрањен је уз највише државне почасти. 

Никола Миленковић