Осведочени пријатељ Срба, доктор права и хемије, криминолог и публициста, др Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8.јула 1875. године у Хаузауху, крај Бадена (Немачка). Студирао је хемију у Лозани, где најпре стиче докторат природних наука, а 1902.године и завичајност Лозане и швајцарско држављанство. Као ванредни професор криминалистике, оснива сопственим средствима Универзитетски интитут за криминалистику и стиче светску репутацију. Усавршава стручњаке из целог света, међу њима и из Србије.

 Почетком Првог светског рата, на позив српске владе, долази у Србију и као неутрални иследник утврђује недела аустроугарских трупа над војницима и становништвом Србије. Од момента када је дошао у Србију, Рајс се нашао у својству званичног и неутралног иследника српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од потпуне неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“. Спроводећи своју анкету о злочинима које су починили аустроугарски официри и војници, Рајс се није задовољио само да саслуша аустријске заробљенике него је одлазио на лице места-отварао гробове, прегледао рањенике, посећивао бомбардована насеља, не одступајући ни за трен од своје заклетве да служи истини и правди. Као ратни извештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свет.

Рајс се са српском војском повлачио и преко Албаније, али о томе у својим извештајима није оставио ни трага, с намером да о таквом страховитом и славном догађају напише књигу. Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избеглица, обавештавајући истовремено свет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места и одатле слао писма-извештаје.

Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желео је да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Ангажовао се у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина и Министарству унутрашњих дела, где је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију, и прихватио је посао вештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

Осмог августа 1929.године нагло умире за време свађе са бившим министром Капетановићем, ратним профитером.

Приређена му је величанствена државна сахрана. Доследно његовој последњој жељи, срце му је у урни пренесено на „најопоснији врх српске земље, близу другова који су страдали за слободу отаџбине“-Кајмакчалан и постављено крај спомен-костурнице.

У времену пред смрт разочаран је и својом личном судбином и каријеризмом и корупцијом у земљи. После готово деценије и по у Србији, саставља политички тестамент под насловом „Чујте Срби“! Овај својеврсни апел и вапај разочараног Рајса, написан је 1.јуна 1928.године, на његов захтев могао је да буде објављен тек после његове смрти.

Коришћена литература: Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби, Београд 2018

Никола Миленковић