Крагујевац је 1818. године постао престоница Кнежевине Србије што је проузроковало бржи развој вароши. У Крагујевцу је било седиште кнежеве канцеларије, као и опште-народни суд. Када је Србија добила аутономију Хатишерифом из 1830. године, Крагујевац је почео да се изграђује као центар друштвеног, политичког и културног живота Србије.

Споменик Милошу Обреновићу у дворишту Народног музеја у Крагујевцу

За то време је подигнуто неколико већих зграда: кнежев конак, конак књегиње Љубице, Амиџин конак. Цео овај дворски комплекс био је ограђен јаком оградом од храстовог дрвета. У близини је била сува крушка на којој су вешани криминалци. Кнежев конак је била једноспратна грађевина од дрвета изграђена у турском стилу. Она је служила за становање кнеза, као и за управљање кнежевином. Грађани су знали када кнез Милош руча и вечера пошто је то објављивано звоном. Конак књегиње Љубице је такође била једноспратна грађевина у којој су живели књегиња Љубица и њена деца. Изграђена је од дрвета, а унутрашњост је била ишарана сликама невештог сликара. Због тога је био познат и као шарени конак. Амиџин конак је било место које је служило за смештај нахијских кнезова. Налазило се на месту где је вежбала кнежева гарда.

Сву власт у својим рукама држао је кнез Милош Обреновић који је владао апсолутистички. У Крагујевац је 1820. године дошао Вук Стефановић Караџић како би научио кнеза да чита и пише и са намером да отвори школу у ту сврху. Људи око кнеза су се плашили да Вук не стекне велики утицај на њега и успели су да наговоре Милоша да га отера из Крагујевца. Кнез Милош је био незадовољан што се у трећој књизи народних песама која је издата у Лајпцигу у песми Бој на Чачку не приказује у најбољем светлу и што те песме више славе Карађорђа. Због тога је наредио да се свих 400 књига спали 1823. године. Због великих казни за крађу, безбедност је у граду била велика. Јоаким Вујић 1826. године о томе пише „У српским варошима кроз које сам пролазио, видео сам на дућанима само један гвоздени кушак, а резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, па опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био. ”

По много чему овај град можемо назвати „првим у Србији“. „Књажевско–српска банда” је представљала почетак музичке уметности, јер је пре тога у Србији била само народна музика. Имала је задатак да свира на свечаностима, баловима и била је свуда где је кнез. Прва гимназија у Србији је основана 1833. године. Годину дана касније из Београда је пребачена штампарија и почињу да се штампају Новине сербске, а уредник је био Димитрије Давидовић.

Књажевско-српски театар на челу са управником Јоакимом Вујићем је отворен 1835. године. Прве представе одржане су десет година раније, а њих су припремали учитељи основних школа. Те исте године је отворена и прва апотека, а годину дана касније и војна болница. Претеча Високе школе и каснијег Београдског универзитета је Лицеј настао 1838. године, а уз Лицеј је основана и библиотека.