На јужним ободима Шумадије, тамо где се брежуљци полако уздижу ка хоризонту и где се поглед без препрека разлива ка Поморављу, уздиже се Опленац – место у којем се природа, историја и државна идеја спајају у јединствен симбол српске прошлости. На самом врху овог стеновитог брда подигнут је Храм Светог Ђорђа, задужбина династије Карађорђевић и њихов маузолеј, који данас представља једно од најзначајнијих меморијалних и духовних средишта Србије.

Сам назив Опленац дубоко је укорењен у народном искуству. Каменито узвишење некада је било обрасло ниским, кривудавим храстовима чије су природно рачвасте гране мештани користили за израду оплена – дрвених делова на сељачким колима. Управо по томе је брдо добило име, задржавши у себи сећање на време када је свакодневица била у непосредном складу са природом.

У подножју Опленца развијала се Топола, варошица чији је географски положај одредио њен историјски значај. Смештена на раскрсници важних друмова који су повезивали Београд, Крагујевац, Рудник и Шабац, Топола је од раног периода била природно стециште трговаца, путника и каравана. Старији назив Каменица, по истоименој речици, временом је уступио место имену Топола, које се у писаним изворима јавља почетком 18. века. Народно предање каже да је на раскршћу путева некада расла велика топола чији је хлад био идеално место за одмор, а управо је она дала име вароши која се око ње развила.

Историјски успон Тополе нераскидиво је везан за Први српски устанак. Вођа устанка и вожд српске револуције, Карађорђе Петровић, рођен у оближњем селу Вишевац, уочи устанка се настанио у Крћевцу, надомак вароши. Управо у Тополи он је формирао политичко и војно средиште устаничке Србије, претворивши је у престоницу слободне земље. Између 1811. и 1813. године подигнут је утврђени Карађорђев град, са бедемима, кулама и шанцем, у чијем је средишту саграђена црква Пресвете Богородице, касније позната као Карађорђева црква. Њена звона, изливена у Београду, била су прва која су се огласила у ослобођеној Србији.

Сломом устанка 1813. године и повратком османске власти, утврђење је разорено, а Топола је изгубила свој државни значај. Доласком кнеза Милош Обреновић на власт и коначним политичким обрачуном са Карађорђем, овај крај је гурнут у страну, да би тек средином 19. века накратко оживео заслугом Карађорђевог сина, кнеза Александра. Он је обновио винограде и имања на падинама Опленца, подигао кућу и подрум, и поново привукао имућније становнике, чинећи од Тополе уређену варошицу.

Дуг период стагнације уследио је повратком Обреновића на власт, а остаци Карађорђевог града коначно су уништени након гушења Тополске буне 1877. године. Ипак, локално становништво је сачувало Карађорђеву цркву, откупивши је као своју парохијску светињу, што је представљало чин тихог, али истрајног памћења.

Преломни тренутак за Тополу и Опленац настаје 1903. године, доласком на престо краља Петар I Карађорђевић. После деценија изгнанства, краљ се окреће завичају својих предака и почиње да остварује давно замишљену идеју – подизање велике задужбине која ће бити духовно средиште и вечни дом династије Карађорђевић. Опленац, својим положајем и снажном симболиком, изабран је као место где ће се та визија остварити.

Тако је на брду које је име добило по скромном дрвеном оплену никла једна од најмонументалнијих српских светиња – храм који не сведочи само о верској посвећености, већ и о историјској идеји државе, жртви и континуитету. Опленац данас није само географска тачка, већ место националног памћења, где се прошлост чита у камену, мозаику и тишини која обавија задужбину српских владара.